Учитељ не прави каријеру. У школу долази као учитељ и из ње излази у истом звању.
Он је глумац – али његови слушаоци и гледаоци му не аплаудирају. Он је вајар – али његове скулптуре нико не види. Он је лекар – али му његови пацијенти ретко захваљују за лечење, и не само то: они неће да се лече. Па где да нађе снаге за све надахнуће? Само у себи самом, само у сазнању о величини свога посла. И само у подршци целога друштва, у поштовању друштва према њему – учитељу. Нека учитељ сам нема порока и нека их не трпи код других. Нека његова строгост не буде мргодна, а љубазност не буде попустљива, да не би отуда поникла мржња или омаловажавање. Нека буду дужи разговори о моралном и добром, јер што чешћа буду саветовања, то ће ређа бити потреба за казнама. Учитељ да не буде раздражљив, али у исто време да не гледа кроз прсте онима које треба поправљати. Нека буде прост у предавању, стрпљив у раду, више да се труди него да захтева. Нека радо одговара онима који питају и нека поставља питања ћутљивима. У похвалама да не буде исувише тврдица, али и да не буде сувише раскошан, јер прво одузима вољу за рад, а друго порађа безбрижност. Сваки дан нека он каже ученицима нешто што ће им заувек остати у памћењу.
Квинтилијан |
АуторВиолета Станковић Архива
February 2015
Категорије
|